U koloni
Prva ovogodišnja tura nije trebalo da bude previše zahtevna. Pratiti mlade atletičare do Dortmunda, odraditi ulogu prevodioca i olakšati trenerima, deci i dvojici gradskih funkcionera boravak u gradu pobratimu Novog Sada.
Kao što je i bilo planirano na put se krenulo u četvrtak 14. marta, dan prohladan, ali ništa strašno, možda je i bolje što putujemo taj dan jer su za sutra najavili sneg. U autobusu dva vozača, četiri trenera predvođena starim vukom Ferencom Kamasijem, doktor, moja malenkost i 41 takmičar uzrasta od devet do 14 godina.
Na put dugačak 1500km se krenulo tačno na vreme u 10h. Prvih 7 sati puta, iako se vreme kvarilo nije bilo nikakvih problema. Na 20-ak kilometara od Đera u severozapadnom delu Mađarske smo morali da se zaustavimo. Ispred, pored i iza nas su bili kamioni tako da nismo tačno znali šta se dešava. Bez obzira što su nam kamioni pravili lepu zavetrinu itekako smo osećali udare vetra koji su bili i do 120 km/h i koji su znali lepo da zaljuljaju autobus. Vetar je nanosio sneg, pravio smetove i bilo je jasno da od nastavka puta nema ništa, posebno što se ništa nije dešavalo, niti nas je neko obilazio niti je neko prolazio pored nas.
Ujutro smo počeli dobijati pozive i shvatili smo da smo vest dana u Srbiji i da se nalazimo u koloni od desetak hiljada vozila dugoj oko 30 km. Za razliku od nekih drugih autobusa u kojim je bilo hladno i koji su bili bez hrane kod nas su svi obavili posao kako treba. Vozači su napunili rezervoar do kraja, grejanje je radilo savršeno (po rečima vozača da je trebalo mogli smo ostati još tri dana), a mame su snabdele decu sa sendvičima, vodom i sokićima tako da nije bilo straha ni od gladi. Atmosfera u autobusu je bila odlična, ni traga od bilo kakve nervoze ili panike, deca su se ponašala kako se samo poželeti može. Prvo je bilo dosadno, a vremenom je iz ovakve atmosfere proizašlo druženje i šala kakvi se samo mogu poželeti i još jednom se pokazalo da ovakve situacije izvlače iz ljudi ono najpozitivnije. Jedino što nas je malo brinulo je koliko će to trajati i da li ćemo stići na vreme.
A trajalo je poprilično. Celih 29 sati sve dok se nakon akcije putara, policije, vojske, vatrogasaca i svih ostalih službi deo puta nije raščistio. Kada su čuli da ćemo uskoro krenuti roditelji nisu bili sigurni da li ćemo se vraćati nazad ili nastavljamo put Dortmunda. Za najstarijeg Ferenca Kamasija nije bilo dileme. Idemo u Nemačku. Ta odluka je dočekana sa burnim aplauzom među decom. Putovali smo tokom cele noći i jutra i stigli direktno na borilište posle okruglo 50 sati putovanja.
Šampioni
U međuvremenu je takmičenje već počelo pa su se deca bukvalno u autobusu presvlačila i zagrevala. Dve slabo prospavane noći nisu ostavile veliki trag na mladim takmičarima i uspesi i medalje su se ređali kao na traci. Boravak u Dortmundu je bio veoma prijatan, gospodin Gerhard Nimajer je ponovo obavio svoj deo posla na najvišem nivou, velelepna hala koja se nalazi pored samog stadiona Vestfalen i čije je iznajmljivanje ovaj 78-godišnjak platio iz svog džepa (a košta papreno) je bila poprište dvodnevnih nadmetanja mladih atletičara iz Nemačke, Holandije, Belgije, Mađarske, Švedske, Poljske i Srbije. Naravno, nakon svih peripetija tokom puta smo imali specijalan status i posebno smo pozdravljeni, kako u našoj sali tako i od 80 hiljada gledalaca na fudbalskoj utakmici Borusija-Frajburg odigranoj u subotu.
Na samom takmičenju su devojčice i dečaci iz AK „Vojvodina“ blistali i uzeli čak 39 medalja.
Od Stefana, Milice, preko svih ostalih pa do najmlađeg, devetogodišnjeg Dragomira svi su se pokazali kao šampioni i to ne u budućnosti, već danas. Zato su svojim rezultatima i još više ponašanjem i zaslužili doček i poklone roditelja i gradskih vlasti, dekino cveće i suze radosnice na povratku u Novi Sad.
